О тишини

Посебну тишину осећам у близини бескрајног плавог мора које у мени буди нешто необјашњиво што отвара нови простор у мом срцу у коме јасно чујем себе.

Понеке тишине лече, а понеке и кажњавају. Мада постоје и поједине тишине које говоре гласније од било којих речи.

Једноставно дође моменат када више немамо шта некоме да кажемо, када схватимо да смо све што смо могли већ изговорили. Тада остајемо сами са собом, са милион објашњења у својим мислима, са размишљањем о томе како себе да оправдавамо пред собом и пред другима, са туђим гласовима у својој глави који одзвањају и понављају шта то нисмо добро урадили или где смо погрешили, или пак оне мисли које траже од нас да будемо оно што нисмо.

Због тога је важно остати сам са собом. Тада почињемо да слушамо оно што је најтеже, ослушкивање сопствене душе. У том простору тишине почињу да се нижу реченице, све неисплакане сузе, сви опроштаји које нисмо затражили, а могли смо, и све љубави које нисмо успели и умели да сачувамо.

Али управо та тишина поред мирног мора постаје простор на коме наша душа почиње своје унутрашње оздрављење.

Када све утихне, када нема света око нас који нас исцрпљује, тек тада можемо да ослушнемо оно што је дуго у нама постојало, али није могло да проговори из нас.

То су оне тишине које сами бирамо, али и оне које носимо из детињства, када у неком моменту нисмо добили нежност коју смо желели, јер дете не уме да објасни одсуство топлине али зна да осети да му недостаје нешто јако важно. И тако без иједне изговорене реченице у детету почне да се развија туга, јер отац или мајка нису показали своју љубав, зато што нису умели да покажу оно што нису добили када су били мали. А тиха туга расте из дана у дан.

Годинама касније када се формира личност одраслог човека која заборавља многе призоре из детињства, али тело јако добро памти све што срце није добило онда када је требало да добије и нежност и љубав. Тело памти све, и руке које су га грлиле, и све оне погледе који нису довољно остајали на нама и све речи које су чекале да буду изговорене, а никада нису стигле. Зато многи траже када одрасту све оно што им је недостајало када су били мали, бирајући особе којима доказују непрекидно да се љубав мора заслужити, и дају много више него што примају. Опраштају, моле, покушавају да буду довољно добре и понизне како би љубав залужиле, довољно стрпљиве, са довољно чекања, само да би чуле две речи:

,,Волим те".

А заправо тада се дешава нешто најтужније у том чекању, све док не почне да се лечи место на коме се чекала љубав која је недостајала. Баш тада, у тишини почиње исцељење када се утишамо и не тражимо од других да нам врате оно што смо давно у детињству изгубили. То је тренутак када тишина у нама више није празна, јер је човек научио да ћути не зато што нема више шта да каже, већ зато што та мирна тишина почиње да путује са њим кроз живот, уносећи у наше односе љубав, блискост, и ситуације у којима више ништа не тражимо.

Много пута смо тражили од оних људи које волимо и који воле нас да нам дају оно што нама недостаје, да при томе не знамо шта тачно хоћемо.

Али, када изостане све оно што потврђује да смо вредни љубави у нама се активира стара тишина. Међутим, када дође тај тренутак у коме тишина престаје да боли, човек је пригрли као највеће седиште свога живота. Ту на том месту почиње да се рађа нова тишина која више није место напуштања, већ постаје место нашег повратка.

То је тренутак у коме душа постаје чистија и стакластија, јер сами себи почнемо давати све оно што смо очекивали од других и тада наш одраз на небу постане бистрији, у коме се ништа не ломи и нигде се не жури.

И док настављамо да посматрамо мирну површину воде као да се у нама стишава и смирује све оно што је до недавно било тако јако усталасано. Тек, помислимо колико је времена прошло док све ово нисмо јасно увидели.

Таласи у нашој души који су доносили немир, лагано се умирују, а тишина која долази враћа оно што смо негде успут изгубили, себе.